Хајде да сазнамо: да ли је парадајз бобица, поврће или воће?

Бобице или поврће?

Навикли смо да усеве које узгајамо у нашим баштама називамо „поврћем“. Парадајз је управо место где расте. Руски речник дефинише сваку зељасту биљку са јестивим деловима као поврће – то може да укључује лишће, стабљике, плодове, луковице или корење. Парадајз савршено одговара овој дефиницији. Сама биљка се назива парадајз, док се плод назива парадајз. Стога је парадајз поврће.

Ботаничари плодове парадајза називају бобицама јер испод танке коре крију меснату пулпу и семе. Тако се описују у научној литератури.

Бобице су:

• меснате, попут поморанџи и диња;
• суви, попут пасуља и орашастих плодова;
• коштуњаво воће, као што су трешње и шљиве.

Парадајз је очигледно месната бобица, баш као јабуке и крушке. Ово лингвистичко питање постаје све збуњујуће – из неког разлога, јабуке, крушке и поморанџе називамо воћем.

Бобица је ботанички термин, док се речи поврће и воће користе из кулинарске перспективе.

Поврће једемо сирово или кувано као део главних (тј. сланих) јела, али воће је резервисано за десерт. Пошто се парадајз не једе са шећером, безбедно га сматрамо поврћем.

Шта је, дакле, воће? То је позајмљеница која је ушла у руски језик тек у 18. веку. У енглеском језику, ова реч се генерално односи на било које воће које расте на биљци. Из ове перспективе, плод парадајза, јабуке или кромпира (зелени, нејестиви) назива се воћем. Дакле, парадајз је истовремено бобица, поврће и воће. Каква лингвистичка необичност!

Плод парадајза, односно парадајз, није само укусан, већ је и веома здрав. Садржи огромну количину витамина и минерала који дају виталност и лече многе тегобе. Висок садржај калијума чини ово воће важним за борбу против кардиоваскуларних болести, посебно за њихову превенцију. Количина витамина Ц у парадајзу је упоредива са оном у лимуну.

Редовна конзумација парадајза помаже у елиминацији штетног холестерола, побољшава цревну флору и појачава отпорност организма на многе инфективне агенсе. Органске киселинске соли садржане у парадајзу пролазе кроз низ промена након што их апсорбује наш желудац, везујући вишак киселина и спречавајући старење организма.

Ово невероватно воће, хранљиво и нискокалорично, спречава стагнацију жучи и разграђује масти, чиме подстиче губитак тежине и подмлађивање. Снижава крвни притисак, спречава стварање крвних угрушака и спречава згушњавање крви.

Мало историје

Америка се сматра родним местом парадајза. Каже се да се дивље сорте ове биљке још увек налазе у Јужној Америци. Кристофер Колумбо их је упознао са Европљанима у 15. веку. Мештани су воће које је заинтригирало истраживача назвали некако попут „томатл“, отуда и назив усева – парадајз. Реч „парадајз“ сковали су Италијани, који су парадајз назвали „златна јабука“. Међутим, дуго времена Европљани су сматрали ово воће нејестивим; гајено је у украсне сврхе, украшавајући баштенске лукове, пластенике и прозорске даске. Неколико векова Европа је гајила ову биљку, несвесна да су њени прелепи плодови укусни и здрави, јер се у Библији не помињу.

Најстарији познати рецепт за парадајз пронађен је у куварској књизи штампаној у Напуљу 1692. године.

У 18. веку, питање јестивости је решено у корист парадајза; постао је јестив и чак је стигао до Русије. Али у почетку се ова култура гајила искључиво за декорацију — плодови никада нису потпуно сазрели, што је онемогућавало да се правилно цени њихов укус.

Захваљујући агроному Болотову, парадајз је почео да се гаји у баштама користећи саднице посебно за јело. Сматрао се повртарском културом. Тако је руска кухиња открила парадајз, и врло брзо је почео да се служи уз месо и рибу.

Тешко је данас рећи ко је први изумео парадајз сос; Италијани и Французи полажу право на палму првенства, али цео свет ужива у конзумирању широког спектра сосова, пиреа и прелива направљених од парадајза.

Питање да ли се парадајз сматра воћем, поврћем или бобичастим воћем било је толико хитно да је 1893. године Врховни суд САД донео одлуку о томе. Решавање овог наизглед чисто језичког питања одредило је висину царина. Врховни суд САД је пресудио да се парадајз сматра поврћем, упркос чињеници да га ботаничари називају воћем (тј. бобичастим воћем). Излишно је рећи да воће, за разлику од поврћа, није било подложно царинама.

Више од сто година касније, на другом континенту, исто питање се поново појавило. Иако се парадајз широм света обично назива поврћем, а у научној литератури бобичастим воћем, питање се није сматрало решеним на законодавном нивоу. Године 2001, надлежни органи у Европској унији пресудили су да је парадајз воће. Ово вероватно има импликације и на царине. Дакле, ако би неко из Рима донео парадајз у Вашингтон, он би се током трансатлантског лета трансформисао из воћа у поврће.

Занимљива казуистика оставља питање имена отвореним. Али то не спречава да се парадајз гаји широм света. Постоји преко 10.000 познатих сорти ове културе. Парадајз се једе свеж, куван, пржен, сољен, конзервиран, кисељен, сушен и користи се за прављење сокова, сосова и коктела. Његова нутритивна и дијететска вредност, обиље корисних елемената и позитиван утицај на људско здравље објашњавају зашто се парадајз гаји у већини башта и летњиковаца, у пластеницима, зимским баштама, па чак и на лођама и прозорским даскама.

Видео „Шта је бобица?“

Погледајте овај занимљив и информативан видео и схватићете зашто је парадајз, по свим проценама, бобица.